Zašto "treba da si srećan što si ovde" način razmišljanja šteti vama i vašoj karijeri?

Jedna od najvećih zamerki koju milenijalci upućuju svojim roditeljima je što su ih vaspitavali za svet koji više ne postoji. Pogotovo kada je o poslu i karijeri reč.

Dobro poznate mantre slušali su još na fakultetu i kasnije, na prvim radnim mestima: "Ćuti, važno da je redovna plata", "Nemoj da se sukobljavaš sa nadređenima, znaš koliko je teško danas naći posao", "Ja u celom radnom veku nisam uzeo ni dan bolovanja, radio sam i mrtav bolestan, pa šta mi fali".

Na ruku im nisu išla ni masovna otpuštanja usled Svetske ekonomske krize 2008. godine, upravo u vreme kada su pravili prve profesionalne korake (uglavnom volontirajući ili na slabo plaćenim praksama, jer "iskustvo mora da se stekne"). Sve ovo dovelo je do stvaranja čitave jedne generacije koja svaki dan odlazi u kancelariju sa mišlju kako bi trebalo da bude zahvalna što je uopšte dobila priliku da radi.

Ovaj način razmišljanja promovisan je i u popularnoj kulturi. Ako pripadate generaciji milenijalaca, koji su odrastali gledajući "Đavo nosi Pradu", i tu ste mogli da vidite način razmišljanja "treba da si srećan što si uopšte ovde", kroz glavni glavni lik Endi (En Hetavej). Radnja filma je svima dobro poznata a, ako vam je pri prvom gledanju, maltretman koji mlada asistentkinja doživljava od strane svoje šefice, i bio simpatičan, sigurno ste u nekom momentu shvatili da je to potpuno pogrešno. Pogotovo ako ste i sami pokazali svoju posvećenost poslu tako što ste radili do iznemoglosti, ostajali prekovremeno i zanemarili privatni život i ćutali nasilnim šefovima - a vaše unapređenje u takvom sistemu je doživljeno kao uspeh. Ali da li je zaista?

Veliki problem sa osećanjem da ste srećni što radite u određenoj kompaniji je to što se zanemaruje lični napor i strategija koja vam je bila potrebna da dobijete taj posao. Sa takvom polaznom premisom učvršćujemo ideju da nam naši poslodavci čine uslugu kada bi to zapravo trebalo da bude proporcionalna razmena vrednosti. Mi pružamo vrednost kompaniji kako bi ona mogla da postigne svoje ciljeve, a kompanija daje vrednost nama kako bismo mi mogli da postignemo svoje ciljeve.

Ipak, na sreću zaposlenih (a verovatno na nesreću poslodavaca) milenijalci su poslednja generacija koja je vaspitavana po ovom modelu. Mlađe generacije imaju tu prednost što im je onlajn dostupno mnogo više informacija i sadržaja koji ih uče da oni imaju vrednost i da su oni benefit za kompaniju u kojoj rade. Mnogo su bolje upućeni u posao nego što su njihovi nadređeni bili u njihovim godinama. Oni znaju šta je toksično radno okruženje i da vam HR nije prijatelj. Imaju mnogo zdraviji pogled na posao i bore se protiv kulture koja izjednačava zauzetost sa produktivnošću, iscrpljenost sa postignućem i, što je najopasnije, samopoštovanje sa profesionalnim uspehom. Za njih je posao često samo posao. I to je jedna od lekcija koju bi svi trebalo da nauče.

Sa druge strane, ljudi na razgovorima za posao često žele da deluju sigurno u sebe i nastupaju sa stavom da bi "kompanija trebalo da bude srećna što ih ima", bez konkretnih rezultata kojima mogu da potkrepe tu tvrdnju. U tom slučaju, pričamo o prostom hvalisanju a iskusni HR će to lako pročitati.

Najpoželjniji kandidati su oni koji mogu da ispričaju zašto su im njihova iskustva sa prošlim projektima dala ideje kako da, na primer, učine projekte potencijalnog poslodavca još boljim. Dakle, ne dozvolite da rad govori sam za sebe. Podelite šta je vaša vrednost - ali obavezno to potkrepite konkretnim primerima. Zapravo, idealna rečenica koju bi potencijalni poslodavac želeo da čuje je "želim da ovo uspe jer smo srećni što imamo jedno drugo. Želim da primenim svoje iskustvo, znanje i talenat ovde kako bih pomogao kompaniji da napreduje. I u isto vreme, nadam se da će kompanija to znati da ceni".

Još jedna važna stvar koju stariji mogu naučiti od mlađih je da kolege ne doživljavaju kao žestoku konkurenciju za sve manji broj poslova, već kao saveznike. Zajedno ulažete u karijere jedni drugih da biste zajedno napredovali i znate da ste zajedno jači nego sami - što je način razmišljanja koji propagiraju mladi zaposleni.

Naime, podrška sindikalnom organizovanju zaposlenih je rasla u svakoj generaciji, ali posebno je generacija Z više za sindikate od bilo koje generacije pre nje, pokazalo je istraživanje političkog instituta Centar za američki napredak. Oni zaista prepoznaje da su sindikati odličan način da rade zajedno sa svojim saradnicima na postizanju boljih uslova rada i plata, što je potvrđeno i u praksi. Primera radi, američkim radnicima mlađim od 24 godine, članstvo u sindikatima je povećalo zarade za skoro 15%, u periodu od 2016. do 2021. godine.

Gen Z je svesna da je zdravstvena zaštita njihovo ljudsko pravo, i da bi trebalo da budu u mogućnosti da odu na odmor koji mogu sebi lagodno da priušte. Takođe, umeju da nadređenima kažu "ovo nije prihvatljivo", što je stav uz koji mogu da se "šlepaju" i siroti, pogrešno vaspitani, prezahvalni i preplašeni milenijalci sa početka priče.

I zato bi rezime ovog teksta mogao da bude: "treba da si srećan što si ovde" je prevaziđen (i pogrešan) koncept. Samouverenost u "kompanija treba da bude srećna što me ima" je kada znaš da zaslužuješ više, ali "srećni što imamo jedno drugo" je kada shvatiš: "svi zaslužujemo više".

I samo tako ćemo svi i dobiti više.