Srbija bi mogla da postane regionalni lider u reciklaži tekstilnog otpada - Najveći deo od 90.000 tona sada odlazi na deponije ili se spaljuje

(Foto: Unsplash/Volha Flaxeco)

U Srbiji, s druge strane, primarna selekcija otpada je zaživela tek u pojedinim opštinama, ali ni tamo nema govora o odvojenom sakupljanju tekstila. Prema procenama PKS, u Srbiji se potencijalno svake godine akumulira oko 90.000 tona tekstilnog otpada. Najveći deo sada odlazi na deponije ili se spaljuje.

Mada se reciklaža obavlja tek sporadično, Srbija bi mogla da postane regionalni lider u reciklaži tekstilnog otpada, tvrdi PKS. Ipak, stručnjaci za eKapiju objašnjavaju da je proces reciklaže tekstila veoma kompleksan, a investitori u njemu i dalje ne vide priliku za profit.

Čak i u EU, reciklažom odeće uglavnom nastaju industrijske krpe, termoizolaciona vuna i filc za nameštaj, dok se samo 1% pretvara u nove odevne predmete. Tamo gde jedni vide probleme, drugi traže šansu - konsultantska kuća McKinsey izračunala je da bi za recikliranje "vlakno u vlakno" bilo potrebno ulaganje 6-7 mlrd EUR, a godišnji profit bi bio 1,5-2,2 mlrd EUR.

Cegeri od starog tekstila

Entuzijasta ima i kod nas. Ženski centar Užice je još 2010. godine osmislio inovativni centar za prikupljanje i reciklažu tekstila Retex. Projekat rešava dva problema - pruža priliku za zaradu ženama koje su nekonkurentne na tržištu rada i istovremeno se bavi tekstilnim otpadom.

Kako u razgovoru za portal eKapija otkriva menadžerka programa Marina Tucović koja je svojevremeno i sama ostala bez posla radeći u velikoj tekstilnoj industriji, Retex mesečno zbrine tonu do tonu i po tekstila koji pre svega stiže od Užičana, ali i iz drugih delova zemlje.

- Za 14 godina nije se menjao prvobitni koncept. Nakon sakupljanja tekstila kreće razvrstavanje. Oko 45% tekstila i dalje je dobrog kvaliteta i šaljemo ga u humanitarne svrhe - 280 porodica u kontinuitetu pomažemo polovnom garderobom. Drugi deo, koji ne može da se donira, ali je zdrava tkanina, samo demode ili ima poneku fleku, odlazi u našu kreativnu radionicu u kojoj pravimo novi proizvod od starog tekstila, u procesu koji je sada popularno nazvan apciklažom. Na to "otpada" oko 20% od ukupno sakupljenog tekstila - priča Tucović.

Osnovni proizvod radionice je ceger, ali u ponudi su i kecelje, neseseri, ukrasni asortiman. Kupci su najčešće organizacije civilnog sektora, agencije i institucije koje ih koriste za korporativne poklone.

- I sad dolazi najteži deo priče. Mi smo želeli da se tekstil koji ne može ni da se donira, ni apciklira, pretvori u reciklirano vlakno i taj deo pokušavamo da razvijemo već 14 godina. Tražimo donatore i investitore, jer ne možete da se bavite projektom recikliranog vlakna, a da to bude mala priča, već mora biti većeg obima - napominje Tucović.

Kako kaže naša sagovornica koja je i inženjerka tehnologije tekstila, znanje za reciklažu tekstila postoji, kao i tehnologije.

- Treba raditi dodatna istraživanja jer ta vlakna, kad se samelju, budu dosta kraća i nisu podesna za gotov proizvod, ali su za tehnički tekstil idealna sirovina - naglašava naša sagovornica.

O reciklaži se više priča nego što se radi

Prof. dr Maja Radetić, sa Katedre za tekstilno inženjerstvo Tehnološko-metalurškog fakulteta, ističe da reciklaža tekstila nije jednostavan proces i zavisi od niza tehnoloških, ekonomskih, političkih i socioloških faktora.

- Stiče se utisak da se u svetu o ovoj temi više priča nego što se praktično sprovodi u delo. Tako je i kod nas u Srbiji. Niz je problema koji se moraju rešiti da bi se realizovala efikasna i ekonomski isplativa reciklaža, a pre svih je potreba za sistematičnom strategijom sakupljanja tekstilnog otpada. S druge strane, raznovrsnost tekstilnih vlakana i njihova različita priroda, a posebno veliko prisustvo mešavina prirodnih i sintetskih vlakana u odeći, u velikoj meri otežavaju razvoj tehnologija reciklaže. Reciklažom tekstilnog otpada proizvodi se ponovo samo oko 1% odeće - napominje prof. dr Maja Radetić.

Reciklažom tekstilnog otpada proizvodi se ponovo samo oko 1% odeće (Foto: nd3000/shutterstock.com)

Prema njenim rečima, mehanička reciklaža tekstila je najrasprostranjenija forma reciklaže u svetu kada se dobijaju vlakna čija dužina i mehanička svojstva ograničavaju dalju preradu, pa se uglavnom eksploatišu u proizvodnji netkanih tekstilnih materijala.

- Dobijeni materijali su uslovno lošijeg kvaliteta od početnih, ali njihova upotrebna vrednost je velika i ne sme se potcenjivati. U Srbiji postoje male firme koje proizvode netkani tekstil gde se kao sirovina koristi i post-industrijski tekstilni otpad koji je mnogo čistiji i u principu mu je poznat sastav. Postoji i jedna firma koja od post-potrošačkog pamučnog materijala sakupljenog u kontejnerima lociranim u nekoliko obližnjih mesta, pravi krpe za zanatske radnje i čišćenje pogona, čime se stvaraju uslovi da se ovakva roba ne uvozi kakva je inače praksa - kaže profesorka.

Međutim, da bi ovi ili neki novi pogoni mogli efikasno da funkcionišu, neophodno je da postoji stalni priliv tekstilnog otpada, a to se mora rešiti na državnom ili lokalnom nivou, upozorava profesorka. Kako kaže, u Francuskoj je na raspolaganju preko 40.000 kontejnera za tekstilni otpad. Iskustva u Evropskoj uniji su različita po tom pitanju, ali nama mogu biti od velike koristi u smislu izbora optimalnih rešenja.

- Članice Evropske unije će od 2025. godine biti u obavezi da sprovedu organizovano sakupljanje tekstila iz domaćinstva na način kako se već dugo vrši sakupljanje plastike, metala, hartije i stakla. Kod nas još uvek takvih inicijativa nema - napominje naša sagovornica.

Gde odlazi taj tekstil - spaljivanje (ni)je rešenje

EU generiše 12,6 miliona tona tekstilnog otpada svake godine, pri čemu samo na odeću i obuću otpada 5,2 miliona tona, ekvivalentno 12 kg po osobi godišnje. Trenutno se samo 22% tekstilnog otpada sakuplja odvojeno za ponovnu upotrebu ili reciklažu, dok se ostatak spaljuje ili ide na deponije, prema podacima Evropske komisije.

Koliko zapravo ovog otpada nastaje u Srbiji, nismo saznali od Ministarstva zaštite životne sredine. Zvaničnih podataka nema, ali u istraživanju koje je prof. dr Radetić realizovala u okviru projekta "Platforma cirkularne ekonomije za održivi razvoj u Srbiji" koji je finansirao UNDP, posredno se došlo do procene post-industrijskog i post-potrošačkog tekstilnog otpada u Srbiji.

- Procena je da je u Srbiji u 2018. godini generisano između 6.000-9.500 tona post-industrijskog tekstilnog otpada. Gruba je procena da svaki stanovnik Srbije prosečno godišnje odbaci oko 15 kg tekstilnog otpada iz domaćinstva koji nažalost završava na deponijama sa komunalnim otpadom. Tradicionalna praksa nasleđivanja odeće među rođacima i prijateljima, kao i doniranje dobrotvornim organizacijama su zapravo putevi kojima se teži, jer se na taj način smanjuje količina tekstilnog otpada i produžava životni vek tekstilnih proizvoda. Nažalost, to je sve teže sprovesti jer se principi brze mode baziraju na plasiranju odeće na tržište koja može da izdrži samo 7-8 pranja – ističe prof. dr Radetić.

U Udruženju za industriju tekstila, odeće, kože i obuće Privredne komore Srbije napominju za portal eKapija da se u Srbiji potencijalno svake godine akumulira oko 90.000 tona tekstilnog otpada, u šta se ubraja i više 5.000 tona koji se javlja kao ostatak prilikom proizvodnje gotovog proizvoda i posle toga nema više nikakvu upotrebnu vrednost.

- Za zbrinjavanje tekstilnog otpada u Srbiji je registrovano nekoliko privrednih društava. Prema Zakonu o zaštiti životne sredine svi tekstilni proizvođači su u obavezi da imaju potpisan ugovor sa kompanijama koje zbrinjavaju tekstilni otpad, dok su kompanije koje se bave ovom vrstom posla u obavezi da otpad tretiraju prema propisima iz zakona i da izdaju potvrdu koja garantuje da je otpad zbrinut i uništen na zakonit način - kažu u PKS.

Kako objašnjavaju, zasad u Srbiji postoji mogućnost jedino za tretiranje tekstilnog otpada određenim hemijskim sredstvima kako bi se nakon toga spaljivao u cementarama i na taj način se koristio kao neka vrsta energenta.

Upravo to se sada dešava i sa otpadom koji prikupi Retex.

- Imamo saradnju sa regionalnom deponijom "Duboko" kojoj prosleđujemo na dalji tretman deo tekstilnog otpada koji ne zbrinemo drugačije. Oni rade ono što po zakonu mogu, a to je spaljivanje u kontrolisanim uslovima. Moram da kažem da sam ja protivnica spaljivanja bilo koje kategorije otpada, a pogotovo tekstila, pogotovo zato što je reciklaža tekstila veliki potencijal - ističe Marina Tucović.

Prof. dr Radetić ukazuje da spaljivanje kao eventualno rešenje ima opravdanje ukoliko bi se iskorišćavala toplotna energija koja se generiše.

- Da ne bi bilo posledica po životnu sredinu, a to je emisija različitih gasova, neophodno je da postoje odgovarajući filteri. Bez njih spaljivanje nije prihvatljivo i ne samo da gasovi koji se oslobađaju mogu uticati na efekat staklene bašte i globalno zagrevanje, već mogu biti izuzetno štetni po zdravlje ljudi. Ono kao eventualno rešenje ima opravdanje ukoliko bi se iskorišćavala toplotna energija koja se generiše – ističe prof. dr Radetić.

Investicije u preradu visoke, ali opravdane

U PKS napominju da se spaljivanje smatra prvom fazom u preradi tekstilnog otpada, ali da u razvijenim zemljama EU postoji i postupak separacije i usitnjavanja tekstilnog otpada iz čega je moguće dobijati punjenje koje se koristi najčešće u industriji nameštaja, kao i postupak ponovnog raspredanja vlakna i korišćenje istog za proizvodnju nove tkanine.

- Investicije u preradu tekstilnog otpada su veoma visoke, ali ako se uzme da se godišnje u Srbiji akumulira preko 5.000 tona tekstilnog otpada može se reći da je investicija veoma opravdana - kažu u Udruženju za industriju tekstila, odeće, kože i obuće Privredne komore Srbije.

Pored tekstilnog otpada, u Srbiji se godišnje proda oko 80.000 tona odeće i velika većina nakon određenog broja nošenja završi na deponijama, napominje PKS.

- Neki inostrani trgovinski lanci u zemlji su već uveli praksu da postoji mogućnost odlaganja stare odeće u njihovim maloprodajnim objektima te se nakon toga stari tekstilni proizvodi šalju na postupak reciklaže. Uz navedeno, problem bi se u neku ruku mogao rešiti ukoliko bi, za početak, u većim gradovima postojali kontejneri za odlaganje odevnih predmeta prema uzoru na pojedine zemlje EU koje su ovaj način odlaganja već sprovele u praksi - kažu u Udruženju.

Kada se sve sabere, u Srbiji se potencijalno svake godine akumulira oko 90.000 tona tekstilnog otpada, napominje PKS. Prema njihovim rečima, usled sadržaja veštačkih boja i sintetičkih vlakana u većini proizvoda najčešće dolazi do zagađenja, kako zemljišta, tako i vodenih tokova. Da bi se ova situacija što pre prevazišla neophodno je investirati u pogone za reciklažu u vidu druge dve faze, a to je ponovno vraćanje upotrebne vrednosti nastalom otpadu, poručuju.

- Da bi se izbegao sve veći uticaj tekstilne industrije na klimatske promene, zagađenje vode i zemljišta, neophodne su investicije u prerađivačke kapacitete za reciklažu. Investicije u prerađivačke kapacitete koji bi tekstilni otpad ponovo vraćale u upotrebu su izuzetno velike, ali ako se uzme u obzir da se odlaganje i odnošenje otpada naplaćuje kompanijama u kojima i nastaje ova vrsta otpada, investicije bi se u veoma kratkom roku isplatila. Ukoliko bi došlo do toga, Srbija bi mogla da postane regionalni lider u reciklaži tekstilnog otpada i da pruža uslugu reciklaže svim zemljama u regionu - kažu u PKS.

Ekonomisti gledaju samo profit

Za ovo ipak još nema sluha. Osim razgovora sa investitorima, potreban nam je i društveni konsenzus, poručuje Marina Tucović iz Retex-a.

- Kad biste ovu priču dali ekonomisti, on bi rekao da je najisplativije spaliti otpad. U razgovoru sa investitorima uvek zapne kad dođemo do teme profita kroz koju oni sve gledaju, a to ne smemo da dozvolimo. Ovo je stvar zajednice, moramo da imamo konsenzus svih u društvu šta nam je važno, da ne gledamo samo profit - poručuje Marina Tucović.

Uprkos preprekama i nepovoljnim statistikama, ona i dalje veruje u reciklažu. Čak i onu u kojoj se od tekstila dobija tekstil istog kvaliteta, iako podaci govore da se od tekstilnog otpada trenutno dobija samo 1% nove odeće. Nije ohrabrujuća ni činjenica da je nedavno bankrotirala švedska kompanija Renewcell koja je tvrdila da reciklažom tekstila dobija jednako kvalitetno vlakno kao prvobitno.

U poslednjih 15 godina modna industrija je porasla oko 65 puta (Foto: Pixabay/F.Muhammad)

Sa druge strane, konsultantska kuća McKinsey ističe da bi od ukupnog tekstilnog otpada u 2030. godini tzv. recikliranje "vlakno u vlakno" moglo dostići 18-26%. Za to bi bilo potrebno ulaganje 6-7 mlrd EUR, izračunala je ova kompanija. Ali, zato jednom kada dostigne razvoj, ova industrija bi mogla da donosi godišnji profit od 1,5 mlrd EUR do 2,2 mlrd EUR.

- Verujem u to da će moći da se reciklira tekstil u tekstil, s obzirom na to da sam inženjerka tehnologije tekstila. Ne bih ovo ni radila 14 godina da ne verujem. Kombinacijom kratkih i novih vlakana može se dobiti proizvod koji se koristi kao tkanina određenog kvaliteta, to zahteva da se ozbiljno bavimo tehnološkim procesima, ali ni priča o tehničkom tekstilu nije loša. Neka naš krajnji cilj bude proizvodnja tehničkog tekstila i biće odlično – napominje Marina Tucović.

Uzrok problema - Brza moda

Ipak, naši sagovornici se slažu da je najpre potrebno rešavanje uzroka problema, a to je brza moda.

PKS podseća da se prema podacima iz 2021. godine generiše 92 miliona tona tekstilnog otpada, a očekuje se da će ta količina do 2030. godine biti 148 miliona tona.

- Glavni uzrok navedenog problema je brza moda kojoj se u nekom momentu mora stati na kraj. Usled praćenja trendova i velikog broja kolekcija, modna industrija svake godine raste. Prema nekim podacima, u poslednjih 15 godina modna industrija je porasla oko 65 puta. To stvara problem u vidu modnih i odevnih predmeta koji nakon završetka sezone ostanu neprodati i nakon što ne nađu put do kupca bivaju uništeni - napominju u PKS.

Neretko, ova roba završava u siromašnim afričkim zemljama koje nemaju kapacitete da se bore sa otpadom. Izveštaj koji je u februaru 2023. objavila modna fondacija Changing Markets sugeriše da je čak polovina otpadnih materijala koji se šalju na Globalni jug tako lošeg kvaliteta da se na kraju bacaju u reke ili prodaju da bi se spalili i tako upotrebili kao (veoma otrovno) gorivo.

Marina Tucović primećuje da u modnoj industriji raste svest, ali da su neophodne tektonske promene da bismo mogli da govorimo o održivoj modi.

- Pomak u modnoj industriji je da se napravi ušteda u krojenju, da se prave manje greške, samim tim i manje otpada, da se smanji utrošak vode, koriste ekološke boje. Ali, najznačajnija uloga modne industrije je da promoviše dužu upotrebu, međutim, to je u koliziji sa profitom, pa smo zatrpani jeftinim nekvalitetnim tekstilom koji se, po pretpostavkama, baca u reke, na deponije - kaže Marina Tucović.

Neke zemlje pokušavaju da promene ovu neslavnu statistiku. Donji dom parlamenta Francuske podržao je u martu nekoliko zakonskih mera koje će tzv. jeftinu modu, posebno kineskih masovnih proizvođača, učiniti manje privlačnom za kupce, uključujući zabranu reklamiranja najjeftinijih tekstilnih proizvoda i ekološku naknadu za takve odevne artikle.

- Prema podacima Evropskog parlamenta iz prethodnih godina, svake godine se u Evropskoj uniji proizvede više od 16 miliona tona tekstilnog otpada. Parlament kaže da bi potrošači trebalo da imaju više informacija kako bi doneli održive izbore, takođe poziva na zabranu uništavanja neprodate i vraćene tekstilne robe u predstojećoj reviziji uredbe o ekodizajnu - zaključuju u PKS.

Marija Dedić