Problemi javne kritike - Zašto sve nove projekte dočekujemo na nož?

Svi moraju da imaju mišljenje o svemu i to mišljenje moraju da podele sa svima. Za razliku od slikarske, književne, muzičke ili dramske kritike, kojom se bave isključivo stručnjaci iz tih umetničkih domena, arhitektonsko-urbanističkom kritikom kao da su pozvani svi da se bave, izuzev samih arhitekata ili istoričara/teoretičara arhitekture. Svako se razume u stilove, estetiku uopšte i, naravno, sve je povezano sa politikom i društvenim uređenjem, poljima koja su takođe velika poznanica za šire javno mnjenje.

Pogotovo zato što je arhitektura javna likovna umetnost, koju svi mogu da vide, a svakodnevno prolaženje pored neke zgrade smatra se dovoljnom kompetencijom da bi se ta zgrada kritikovala. Društvene internet mreže su omogućile svakome ko otvori profil da kod sebe na zidu, kod svog druga/kolege ili na nekoj javnoj stranici, ostavi svoje mišljenje.

Neko bi rekao da je to jedan primarni oblik demokratičnosti, vox populi koji doživljava svoj krešendo, a od kojeg predmet kritike nema nikakvu korist, već služi da što više javnih kritičara iskali svoj bes, frustracije i komplekse, a koji su se u poslednjih nekoliko decenija baš nagomilali u narodu.

Nekada se znalo – u svakoj struci je postojala nekolicina stručnjaka, uže ili šire oblasti, koji su se pojavljivali u medijima, imali uključenja na televiziji, davali intervjue ili pisali kolumne u dnevnoj/nedeljnoj štampi ili imali gostovanje u radijskim emisijama. To su obično bili fakultetski profesori, direktori instituta, zavoda, kustosi muzeja, novinari koji su se usavršili u nekom stručnom polju ili jednostavno slobodnomisleći intelektualci.

Tu dolazimo i do teorije intelektualca, da to nije svaka osoba koja završi fakultet, već osoba koja svojim stručnim/naučnim radom i javnim nastupima utiče u oblikovanju svesti ljudi i razvoju društva. Ako bi jedan intelektualac ili stručni kritičar izneo u medijima svoje mišljenje, nije mogao neko da mu ispod teksta u novinama dopisuje komentar, već jedino da mu replicira u narednom broju ili u drugim novinama. Naravno, ako je takođe u pitanju neki drugi intelektualac, prepoznat od strane struke i medija.

Isto je važilo i za uključenje u televizijske emisije, gde je poneko mogao da se javi, postavi pitanje ili prokomentariše na neku temu, ali ne i da se emisija pretvori u javno prepucavanje gosta i desetina gledalaca, koji bi uredništvu neprestano slali svoje komentare, putem telefona ili SMS-a.

Trenutna situacija deluje zaista konfuzno. Krug stručnih arhitektonsko-urbanističkih kritičara svodi se na nekoliko imena arhitekata i istoričara umetnosti, koji simptomatično ne zauzimaju ni jednu javnu poziciju (niko od njih ne radi na nekom institutu, zavodu, fakultetu, galeriji ili muzeju), što znači da ne postoje glasovi iz neke državne institucije, već se sve svodi na privatna fizička lica i njihovu ličnu inicijativu i entuzijazam. Njihovi stavovi se često ne poklapaju, neko je strožiji, konzervativniji, drugi je pak liberalniji, ali to i jeste neki oblik demokratičnosti, gde je i poželjno da postoji diskusija na određene teme.

Problemi sa arhitektonsko-urbanističkom hronikom i kritikom jesu da ni sami stručni kritičari ne mogu uvek da procene realne kvalitete nekog ostvarenja, jer ne postoji vremenska distanca i/ili objektivnost, što se događalo sa gotovo svakim karakterističnim novoprojektovanim objektom u prošlosti. Još neizgrađenu Palatu Albaniju kritikovala je kako šira tako i stručna javnost, a to se ponovilo i sa Beograđankom, ali i sa mnogim drugim zgradama koje su po svom izrazu iskakale iz dotadašnjih klišea. Tako se kao glavni problem javlja konstantno poređenje novih sa starim objektima, iako to najčešće nije moguće, jer svaki od objekata nastaje u nekom specifičnom trenutku i obeležen je tada aktuelnim društveno-političkim, ekonomskim i kulturološkim uticajima.

Nekada su se zgrade pravile da traju bar sto godina, da bismo sada došli do poražavajuće činjenice da im je vek trajanja sveden na tek par decenija, a ovo nije samo u Srbiji već se tako projektuje i izvodi u svetu. Nekada su fasade zgrada bile dekorativnije, sada su pročišćene, a motivi na njima gotovo uvek utilitarni.

Nekada je akcenat manje-više bio stavljen na državu kao glavnog investitora, dok je sada 90% izgrađene arhitekture iz sfere privatnih investicija. Ovo su činjenice o koje se sapletu i stručnjaci, pa nije ni čudo što savremenu arhitekturu šire građanstvo često dočekuje "na nož", priželjkujući često neke "lepše" zgrade (lepota je u oku posmatrača) koje bi godile njihovom ukusu.

A ukus "običnog" čoveka je najčešće na nivou "parižanki", koje mnogi vide kao realan nastavak "zlatnog perioda" međuratne Jugoslavije, jer ne razumeju savremenu arhitekturu, a žele da Beograd što više zadrži istorijski duh minulih vremena.

Ne računajući one zgrade koje poseduju prosečnu ili potprosečnu arhitekturu (pre bi se neke mogle nazvati građevinarstvo), koje i ne zaslužuju da se o njima uopšte i govori/piše, ovo su najčešći razlozi zašto se negativno kritikuje novoizgrađeni objekti:

Ne postoji izgrađen ukus za savremenu arhitekturu, jer smo ostali na nivou isključivo dekorativističke arhitekture 20-ih i 30-ih godina, pa smatramo da ništa nije vredno pomena projektovano nakon Drugog svetskog rata.

Politički razlozi, jer ljudima nije po volji neka od političkih garnitura ili čak čitavo državno uređenje, pa oni tradicionalni ne vrednuju posleratnu arhitekturu SFR Jugoslavije, jer ne vole komunistički režim ili sve što je izgrađeno za vreme aktuelne vlasti, karakterišući negativno sve i svakoga ko je svojim radom i delom nešto projektovao/izgradio u poslednjih desetak godina.

Čak i kada grad izvrši neku valjanu rekonstrukciju neke ulice, starih fasada ili delova Beogradske tvrđave, odmah se sve negativno kritikuje i upoređuje sa rekonstrukcijama iz SFR Jugoslavije. Istina, sve se radi jako niskobudžetno, ali je nemoguće da apsolutno ništa nije izvedeno kako valja.

Socijalni razlozi, jer ljudi ne mogu da priušte sebi kupovinu/zakup stana ili poslovnog prostora, odsedanje u nekom luksuznom hotelu ili kupovinu u nekom novom tržnom centru. Gotovo svi novoizgrađeni objekti namenjeni su za višu društvenu klasu, pa to izaziva gnev kod ostataka naroda, koji zato isključivo priželjkuje objekte ili prostore javne namene koje svi mogu da koriste – muzej, crkvu ili najčešće park. Takođe, očekuju se da privatni investitori grade kvalitetne stambene objekte, ali po cenama koje su pristupačne i nižim društvenim slojevima.

Ovo je karakteristično za intelektualce iz nižih socijalnih slojeva, koji žele da živimo u kapitalizmu, ali da se narod pita za sve i da sve što se gradi bude okrenuto narodnim potrebama (priželjkuju stanogradnju na nivou SFR Jugoslavije), što je poprilično nemoguće u ovakvom državnom uređenju. Srbija se nikada neće vratiti u period neke od Jugoslavija, niti će imati životni standard kao neka država zapadne Evrope, što znači da će i na dalje sve biti okrenuto potrebama najviše socijalne klase.

Romantičarski razlozi, jer većina ljudi živi u prošlosti i zbog toga će pre odabrati da se neka udžerica ne sruši, jer su na nju navikli, nego da pristane da se tu podigne neka nova zgrada, koja im je nepoznata i na koju nisu navikli. Takođe, konstantno insistiranje da se Beograd vrati u neki period svoje istorije (svako ima neki svoj "zlatni" period) iako to nema veze sa aktuelnim državnim uređenjem i funkcijom prestonice.

Beograd je najpre bio orijentalna varoš, pa onda prestonica evropske, kapitalističke kraljevine, zatim prestonica socijalističke republike, gde je u centru pažnje bila radnička klasa, a sada prestonica krajnje liberalno-kapitalističke Srbije, sa novom ulogom globalne metropole nižeg ranga ili kako bi se žargonskim jezikom to moglo reći – Bangkok ili Dubai za balkansku sirotinju. Beograd se više nikada neće vratiti na nivo evropske varoši ili socijalističke prestonice, već njegov dalji razvoj diktiraju aktuelni društveno-politički i ekonomski faktori.

Individualni razlozi raznih vrsta, gde ljudi usled društvene zapostavljenosti, loših socijalnih uslova života i rada, a mogućnosti komuniciranja isključivo preko društvenih mreža, mogu i žele da javno komentarišu neku pojavu, ali i da ostave komentar na nekoj javnoj stranici ili portalu. Iako je nekada pozicija trendsetera bila rezervisana za mali krug političara, biznismena i slobodnih intelektualaca, dok su svi ostali bili društveni konzumenti, pojava društvenih mreža stvorila je lažni osećaj da svako može da bude uticajan i da njegova reč može i mora da se čuje. Sve ovo se najčešće svodi na iskaljivanje ličnih frustracija, a kako je arhitekturu najvidljivija u prostoru, najčešće posluži kao bokserska vreća na kojoj svako može da iskali nagomilani gnev. Svi očekuju da arhitekte mogu da menjaju društveno-političku situaciju ili još bolje, da odbijaju poslove projektovanja, jer finalno rešenje nije po ukusu građanstva. Finalno rešenje često nije ni po ukusu samog arhitekte, ali od nečega mora da se živi i neko na kraju to mora da radi, pa su zaista retki slučajevi da neko odbije posao. Ako se to i desi, za to javnost nikada i ne sazna. Posebno je zanimljiva utopistička želja nekih ljudi iz nižih društvenih slojeva, koji priželjkuju scenario da ceo arhitektonski kolektiv bude jedinstven i odbija problematične poslove, kako bi se i oni sveli na isti socijalni nivo javnih kritičara.

Sve ovo deluje zaista poražavajuće. Privatni investitori vode računa isključivo o kvadratima i zaradi, pa im arhitektonska estetika odlazi u drugi plan, ruše se zgrade koje po svojoj arhitekturi to ne zaslužuju, a sve to stvara plodno tlo da se u javnosti razvija gnev prema bilo kakvim arhitektonsko-urbanističkim promenama. Veliko nepoverenje i nerazumevanje vlada prema savremenoj arhitekturi, što arhitekte stavlja u veoma nepovoljnu poziciju "javnog krivca" za sve negativno što se sruši ili izgradi u prostoru.

Možda je potrebno da arhitekte dobiju šansu da i sami iznesu svoje mišljenje o aktuelnim problemima, da se njihova reč čuje u što više medija, ne samo da bi opravdali svoje postupke, već kako bi ojačali i poziciju svoje struke, koja je i pored svih izložbi i javnih predavanja u najvećoj meri anonimna za šire građanstvo. Takođe, možda je trenutak da se javni kritičari preispitaju, da li je zaista potrebno da svi moraju imati mišljenje o svemu i da to moraju podele sa svima? Da li svaka savremena arhitektonska pojava mora da prolazi kroz javnu negativnu osudu, samo zato što nije po volji onih koji se u arhitektonske vrednosti i ne razumeju?