(Horizont) Da li znate gde je "Bojčinska koliba" ?

Na obodu Bojčinske šume, četrdesetak kilometara od centra Beograda, podignuta je jedna obična svinjarska koliba. E sad, da je obična, baš i nije. Toliko je neobična da se svaki dolazak mora ranije najaviti

Srbi su, kažu, nekada davno živeli od svinja. Bilo je to jedino narodno blago na koje Turci nisu nasrtali i oko kojeg su nisu otimali. Preko reka, u susednoj Ćesarevini, verskih predrasuda nije bilo, pa su srpski tovljenici lako stizali do carskih trpeza. A tovilo se lako. Nepregledna šumska prostranstva su bila bogata žirom i vodom, a više od toga nije ni trebalo. Dovoljno je bilo oterati krda u goru i sačekati da se svinje ugoje. Čuvali su ih svinjari, koji su pored njih podizali i male kolibe. U njima su živeli, od kiše i zla vremena štitili, i o nekom srećnijem životu snivali. Svinje se u šumi odavno više ne tove, nema ni svinjara, a zajedno sa njima, zatrpane u prošlosti, nestale su i njihove kućice.

Ipak, da ne bude baš tako, potrudio se Jovica Milivojević, šumar iz sela Progar nadomak Beograda. Na obodu Bojčinske šume, četrdesetak kilometara od centra grada, podigao je baš ovakvu kolibu. Ili, da nam ne zameri lektori – kolebu! Tako se u Sremu nekada to zvalo, pa zašto bi sada menjali? Želja ovog preduzmljivog momka je bila, zapravo, da sebi i prijateljima omogući jedan miran kutak u kojem bi se, zašto ne reći, uživalo. Zamišljeno je ostvario ali je, po svemu sudeći, malo i „preterao“. Jer, od kako je Bojčinska koleba prošloga leta otvorena, „prijatelji“ nadiru sa svih strana. Svi bi da vide to čudo od kafane, koja se od drugih razlikuje – po svemu!

Kad u „glavnu salu“ zakoračite, najpre na čudan patos nailazite. U pomrčini se to možda i ne vidi, ali valja reći da je reč o lepoj, dobro utabanoj i pometenoj zemlji. Soba je mala, kružnog oblika, a zidovi beli i grbavi. Na sredini dobro ugrejana tučana peć, a okolo drveni stolovi. E sad, stolovi se od drveta obično i prave, ali ćete ovakve retko gde sresti. Kao da ih je samouki majstor upravo iz šume doneo. Takav je i mali, improvizovani šank, a kada pomenete i police napravljene od drvenih proštaca, skoro da biste priču o ovom „restoranu“ mogli da završite.

Pa šta je to, upitao bi se neko, zbog čega sa poseta mora danima unapred najaviti? Odgovor se, možda, krije u samo jednoj reči – atmosfera! Jer ono što se ovde vidi i doživi, uvereni smo, danima se prepričava. Sve je ovde neobično, počev od ambijenta, pa sve do radnog vremena. Ne piše nigde, ali se zna: radi do zore! A da noć ne potraje dugo, trude se tamburaši. Sviraju Cigani za dušu, za sebe i za druge. Dele s njima bol i patnju, sreću i radost, dele i uspomenu na dane nekadašnje.

Posebna priča je i kuhinja. Ređaju se sremački specijaliteti, teško ih je i popamtiti, a kamo li isprobati. A opet, šta se sve od jedne svinje može napraviti, teško da će neko bolje od Sremaca znati. Nižu se kobasice, kolenice i pečenice, nude se čvarci i suvi rebarci. Gotove se ovde i parpikaši, čorbe razne, a važno je da ni čaše nisu prazne. Vino je domaće, rakija takođe, pa je zaista teško odoleti. Naravno, ne valja ni preterati. Ali doći ovde povremeno, dobro se razgaliti, ukusnu hranu probati i po neku popiti, nije loše. Dobro je to za dušu, dobro je i za pamćenje.

Valja se najaviti

Do Bojčinske kolebe iz Beograda valja putovati oko 40 kilometara, ali s obzirom na to da je mesta u restoranu malo, poželjno je posetu najaviti. Telefoni za informacije i rezervacije su: Do Progara se putuje putem preko Surčina, a u centru Opštine se skreće levo ka Jakovu i Boljevcima. Put je dobro obeležen, pa će vas saobraćajna signalizacija dovesti pravo pred kolebu.

autor : Vlada Arsić

poziv na pretplatu na časopis na www.casopishorizont.com